možda ćemo odsad stvari gledati drugačije,
možda ćemo biti pametniji i jedni prema drugima srčaniji,
možda više nećemo tako olako stvari uzimati zdravo za gotovo,
možda ćemo znati više cijeniti
možda će nam stisak ruke više značiti,
i zagrljaj i blizina čovjeka,
ona kava u komšiluku i sazivanje po cesti,
i kad netko kihne reći “misusovo”,
a ne bježat od njega
možda ova fizička distanca
smanji onu dosadašnju duhovnu distancu među nama,
ova udaljenost od dva metra daj Bože zbliži naše duše
blagoslovljenu vodu,
onaj mir što pružiš bratu u crkvi,
sudaranje dok ideš na pričest
možda ćemo sada gledat s više poštovanja
nije lako ne zagrliti ćaću i mater,
jer pripadaju “rizičnoj skupini”,
ne pružiti im ruku iz ljubavi prema njima,
jer možda im taj zagrljaj smanji dane na ovoj zemlji,
i onda majci suznog pogleda grizuć usne govoriš – “bona mama, nemoj plakat, brzo će proć ovo”
sad se one gužve za Gospojinu i za svetoga Antu
tako bezazlenim čine,
i ono čekanje u pošti i banci više i ne izgleda tako strašno,
a koliko god umoran bio od tog zaželi se čovjek i školskih obveza, fakulteta, ispita i posla
možda ćemo djecu na igralištu više gledat kao blagoslov, jer su sada prijetnja,
a popodnevnu šetnju kao milost,
jer je sada luksuz
daj nam, Bože, i radosti i smijeha,
gužve, trčanja i šetnji,
daj nam obveza i radnih navika,
životnih borbi, druženja i molitve,
daj nam učenja i svetih misa bez panike i straha
evo, učini sve nanovo,
daj nam više svega onog
što Ti jedini znaš da nam je nedostajalo
amen.
