U ono vrime kada je selo bilo vridnije od grada, seljak nije zarađiva novac, već ranu. Bilo je to prije onoga “vrime je novac, a novcem kupuješ vrime“. On je proizvodio sve što je triba a ono što nije proizvodio minjao je s onim ko je. Danas seljak mora što proizvede prodavat da bi novcem kupio ono što mu triba. Seljak nekada nije triba sat, niti znat koliko je sati, ima je pivca koji ga je obavješćiva da sviće i zva ga na dvor pa to vrime, dob dana nije bilo važno
Nu, ono drugo vrime bilo je važnije, a on sam ima je znanje koje su mu prinili njgovi stariji: pripoznat kakvo će vrime biti sutra o čemu su ovisili radovi i prinosi, jematva i rana na stolu.
Ćaća bi nediljom popodne otiša obać njive i vinograde, vidit di triba okopat i jarit, di plit i napojit, obrat i otrgat… Unda bi doma priča s dedom koji bi unda prid sunce zavod izaša podalje od kuće oklen se vidijo Matokit ili Mitokit kako smo ga zvali. Tamo je sidijo i gleda sunce kako zapada i zna je kakvo će vrime sutra, Oće li bit kiše ili suvo, ladno ili toplo. Gleda je boje zalazećeg sunca, gleda je kapu oblaka nad Mitokitom. Je li kapa nakrivljena spram mora ili spram Ercegovine, je li kapa pokrila vr Mitokita (kiša će) ili on viri kroza nju, s koje strane je oblak, ili je s obe…
Od dedinog čitanja vrimena ovisilo je oće li se ić na njivu dalje od kuće ili bliže. Sada pivci više gotovo i ne pivaju, a ako i jesu uzalud, gleda se vrime na mobitelu, alarma ga budi kada će se ustat i dojavljuje kad će ić, ne na njivu, već na posa. Ne zarađivat ranu, već novac. Sada je Mitokit posta samo šiljasta planina u Šperkovini. A prognozer s televizije je dedo koji govori kakvo će vrime.
Izgubili smo ono što nije smilo bit zaboravljeno.
