Priče iz hercegovačkih svatova se pričaju dugo vremena nakon slavlja, a o ovoj će se pričati još više. Naš portal HERCEGOVINA.in donosi priču čovjeka iz Hercegovine koji je zalutao u tuđe svatove i bacio jabuku pogrešnim mladencima.
Moj ćaća bio je dužan otići u svatove prijatelju iz okolice Mostara koji je ženio sina. Pozivnicu je uredno dobio i najavio da će neko doći. Dug je dug i treba ga vratiti, to je pitanje časti u nas u Hercegovini. Ćaća je odabrao mene da odem u te svatove, namirio je kovertu, i zadužio me da u njegovo ime čestitam mladencima. Ono što je mene zanimalo jeste datum svatova, a kako nisam bio odušvljen što ću u svatove među ljude koje ne poznajem nisam ni pogledao pozivnicu. Te subote sam po običaju ustao oko 10, popio kavu, doručkovao i otišao do kladionice. Nakon toga kava, ručak i polako spremanje za svatove. Došao sam pred svadbeni salon na veliki parking i jedva sam našao mjesto. Progurao sam se među masom ljudi do ulaska u salu za svatove i sjeo za jedan stol u kutu. Ubrzo sam dobio društvo, dvije babe koje su malo plakale, a malo se smijele, te bračni par. Popio sam par oraha i zamezio pršta i sira. Za naš stol je došla neka obitelj, muž, žena i malo dite koje je odmah počelo kurlat nekakvo plastično auto po stolu. Vidim da žena često gurka muža, i daje mu znakove da ne pije alkohol. Uspio sam čuti da mu je rekla da ne vozi stoku nego ženu i dite i da mora biti trizan. Ja sam zahvalio Bogu što mene nije zapala takva pa sam u to ime popio još nekolike. Jedna od baba me pitala s čije sam strane. Ja reko s ćaćine, a dalju kumonikaciju je spriječila glasna glazba. Kontam i bolje je da ne slušam babe koje su bile dosadne sa svojim izljevima emocija. Ova obitelj za našim stolom se zabavila o sebi, pa sam i ja bio miran. Večera je bila odlična i valjalo je to zalit dobrim vinom. Redale su se pjesme i želje, a ja jedva čeko jabuku da izvršim svetu dužnost i da idem kući. Došao i taj svečani čin. Bacio ja ćaćinu kuvertu, a mladenci kao znak zahvalnosti svima dali neki poklončić. I čim je jabuka prošla ja sam nabro preko vrata i požurio kući. Jedva sam našo auto na tom ogromnom parkingu i kontam gdje su ti svi ljudi stali, ali opet šta me briga ja i onako odo kući. Kad sam stigo doma moji već zaspali. Ujutru ćaća pita kako je bilo, a ja mu kažem super i slagah mu da su ga pozdravili. On to prokomentirao pričom da dug treba vratiti i da mi u Hercegovini držimo do toga ko do najveće svetinje.
Prođe par dana ja već zaboravio na svatove kada me ćaća nazva na mobitel. Ljut je čujem po glasu i dere se da sam ga osramotio. Čovječe šta ti je pitam ga? Zvao me prijatelj i pita zašto niko nije došao u svatove. Osto sam ko posran i nisam znao što mu reći. Od tebe sam se svašta nadao, ali da ćeš me ovako osramotiti nisam nikako.
Kakva sramota ćaća. Bio sam u svatovima i bacio tvoju kovertu i otišao poslije jabuke. Eno imam u sobi i zahvalu od mladenaca. Odem do sobe i donesem neku figuricu na kojoj piše zahvalni Ivan i Maja. Čovječe božiji nije prijateljevom sinu ime Ivan nego Vjeko. Ko zna u kakvim si ti svatovima bio? Ja mu ispričam sve, nisam preskočio ni babe , pa ni repertoar pjesama. Čak sam bacio jedan selfi na ulazu u salu. Ćaća se udari po glavi. Kakvog sam ja bilmeza napravio, pošaljem ga u svatove a on ode u pogrešne. Odo prijatelju odnijet drugu kovertu i sve mu ispričati. Ja se punudio da odem, a ćaća onako bijesan kaže da nisam u stanju sačuvati dvije ovce na goblenu i požuri za Mostar da spasi što se spasiti da.
