U Gornjim Hamzićima Mile i Mara Aralo, bračni par u devedesetima, i dalje s istim žarom njeguju staru hercegovačku tradiciju pečenja rakije
Ove jeseni u selu Gornji Hamzići širi se ne samo miris rakije, nego i duh zajedništva, rada i tradicije. Među jedanaest kotlova koji su proteklog vikenda bili u punom pogonu, posebno se isticalo dvorište Mile i Mare – bračnog para koji i u devedesetoj godini života nastavlja peći rakiju s jednakim žarom kao i u mladosti.
„Radim kao da mi je dvadeset godina“, kaže Mara kroz smijeh, dok Mile dobacuje: „Neću posle da se kolju“, aludirajući na to kako je već sve podijelio među unucima da u starosti uživa u miru.
Za njih, pečenje rakije nije samo posao, nego način života. Nekada su imali i vino, ali danas se, kaže Mile, fokusiraju isključivo na rakiju. „Ovo ti je prvo i prvo – posadiš lozu, čekaš da rodi, pa praviš vino i od dropa rakiju“, objašnjava.
U Gornjim Hamzićima, kao i u mnogim hercegovačkim selima, rakija je više od pića. Ona je simbol truda, obiteljskog zajedništva i kontinuiteta – kapljica koja povezuje prošlost i sadašnjost, prenošena s koljena na koljeno, uz istu ljubav i poštovanje prema zemlji.
„Imam 90, a radim kao u pedesetoj“
Novinar Glasa Hercegovine, Mario Brkić, posjetio je Milu i Maru u njihovu staru kuću i prenio razgovor koji, osim topline i humora, otkriva i životnu mudrost ovih vrijednih ljudi.
„Ja imam devedeset godina, a radim koji u pedeset. Vozim iz Metkovića auto, dođem i zapalim kotao“, priča Mile uz osmijeh.
Njegova Mara, jednako živahna i vesela, dodaje: „I meni je 90. Nema više mojih vršnjaka, svi pomrli, samo nas dvoje ostalo. A ja i dalje kuham rakiju!“
Žive većinom u Metkoviću, ali čim dođe jesen, vraćaju se na ognjište i lozu – tamo gdje sve počinje. „Ovdje je lipota, šteta bi bilo da sve zaraste“, kaže Mara gledajući prema vinogradu iza kuće.
„Sve sam prenio na unuke – neću posle da se kolju!“
Mile se ne odvaja od svog starog kotla, a smijehom razbija svaku ozbiljnost.
„Na Pelješcu imam kuću, četiri stana, sve sam prenio na unuke. Neću posle da se kolju!“, govori uz vedar osmijeh.
Objašnjava i kako se rakija pravi „po starinski“, bez ikakvih dodataka:
„Naš kazan je mali, sto dvadeset litara, baci oko sedam litara prave loze. Ako je dobro grožđe, dobra je i rakija.“
Za njih, kaže, sve ima smisla dok se radi i dijeli: „Mi njima dajemo, a Bog nama vraća kroz zdravlje.“
„Mladi danas neće radit, samo mobitel drže“
Mara se smije, ali i pomalo tuguje zbog današnjih vremena:
„Mlađi više neće radit. Samo mobitel. A mi radimo i u devedesetoj!“
Unuci im, dodaje, pomažu koliko mogu, ali selo se prazni. „Sve je pusto, nema više onog smijeha i galame. Ali kad zapališ kotao, odmah sve oživi.“
Kapljica koja čuva sjećanje
Iako im je život odavno pružio sigurnost – kuće u Metkoviću i na Pelješcu, unuke i mirnu starost – Mile i Mara najradije su upravo ovdje, uz miris loze i paru iz kotla.
„Nama je ovdje suvo more“, kaže Mara dok miješa drop, a Mile klima glavom i dodaje:
„Kad si sve zbrinio i kad niko više ne ovisi o tebi, ovo ti je ljekar.“
Cijelu priču s terena donosi novinar Glasa Hercegovine – Mario Brkić.
