Did je ponediljkom išao na pazar u Duvno i donosio starih i novih novina, pa kad je nekomu tribalo nešto zamotat, dolazili su didu po novine. Malo je koja novina ostala čitava. Did je iz novina nešto izrezivao. Jednog su dana milicajci prolazili kroz naše selo i svratili kod dida, jer je u njega uvik bilo rakije i škije. Dok su tako sjedili, pijuckali i ljudikali, Đorđa je natralo, pa je pito dida di je ćenifa. Did je reko da nema ćenife i da se olakšava gore, u brdu, ponad kuće…
Otišo je Dorđe, ubrzo se vratio i pito dida:
– Đede, jesu ono tvoje hartije?
– Vala, jesu.
Dida su svezana odveli u Duvno. Nakon robijanja vratio se did iz pržuna i nije htio reći zašto su ga spratili. Kad su ga pitali zašto su ga zatvorili, on je govorio: Oni su radili svoje, a ja svoje. Kad dođe sloboda i u naše selo – govorio je did – vidiće se ko je bio ko, ko je bio u pravo, ko u krivu.
Mene je silno kopkalo zašto je did robijao, pa sam poslije izbora, kad je došla sloboda koju did nažalost nije dočekao, došao do presude. Tamo je pisalo da se kažnjava s godinu dana zatvora jer je oskvrnuo lik druga Tita.
U čemu je kvaka?
Did je iz novina izrezivao Titove slike i njima, da prostite, brisao prkno kad se olakšavao u štali, u oboru ponad kuće ili negdje drugdje. Tada u našemu selu nije bilo nužnika. Didu je dobro došla iz novina izrezana Titina slika.
